Nikola Mijatov

Upoređujući dve metoda vežbanja tehnike, džudoa i džiu džice, kroz dve odabrane tehnike, rad sagledava nedostatke u obuci praktikanta samoodbrane. Analizirajući prirodu džudo randoria, tačnije mogućnosti koje isti pruža za usavršavanje tehnike, razmatraju se prednosti toga metoda vežbanja naspram metoda usavršavanja tehnika džiu džice. Budući da su tehnike džiu džice vrlo opasne, gotovo je nemoguće usvojiti ih u potpunosti. One se praktikuju vrlo oprezno, najčešće „do granice bola“. Konsekventno vežbač džiu džice nije u stanju da tehniku izvede do kraja, što bi u realnosti (fizičkom obračunu) svakako uradio. S druge strane, tehnike džudoa moguće je izvoditi i punom snagom i uz pun otpor protivnika. Konsekventno, praktikant džiu džice praktično nije u mogućnosti da u potpunosti ovlada tehnikama, posmatrano kroz stadijume metodike učenja istih, dok za praktikanta džudoa svi pomenuti stadijumi ostaju dostupni

Keywords: džudo, džiu džica, samoodbrana, randori, specijalno fizičko vežbanje

Preuzmi PDF: DZUDO I DZIU DZICA